Kada je moja autobiografska knjiga “Suze peku samo prvi put” izašla iz štampe, prve reakcije su uglavnom bile u vezi sa istinom.

To je jako hrabro sa tvoje strane…

Toliko iskreno i otvoreno da nemam reči, ja to ne bih mogao/la…

Kako si uspela da budeš tako hrabra i kažeš sve tako iskreno, svaka čast!

I slično…

Osim toga što su mi ovakvi komentari prijali, zapitala sam poput deteta:

“A zašto je za iskrenost potrebna hrabrost?”

Kao i svako ko se bavi pisanom reči (između ostalog 😛 ), krenula sam da sprovodim anketu. I od većine ljudi sam dobila odgovor da ne bi imali hrabrosti da se suoče sa sopstvenim emocijama na taj način kako sam ja to učinila u knjizi. Čak iako bi im to pošlo za rukom, onda to svakako ne bi smeli da podele sa drugim ljudima.

A ja opet pitam – zašto?

Svi ionako proživljavamo manje-više slična iskustva. Osećanja su nešto zahvaljujući čemu kreiramo sopstvenu realnost, život, odnose… Emocije su te koje predstavljaju most između pipljivog i nepipljivog, vidljivog i nevidljivog. Osim toga, iako reči takođe imaju određenu vibraciju, energija koja stoji iza njih je uvek glasnija i jače se čuje – da ne kažem da je presudna u odnosu na ishod.

I zašto se onda foliramo? Koja je poenta? I čemu vodi to nepoznavanje sebe i strah od suočavanja sa sobom? Kako uopšte zamišljamo da savladamo sve ostale strahove ako ne uklonimo taj? I kako uopšte možemo biti moćni, snažni i jaki ako preskočimo taj stepenik?

Pitanja ima za izvoz…

Uvek sam se pitala zašto je teško uočiti i priznati sebi i drugima “grešku” – bolje da kažem istinu. Meni je najlakše da pogledam u ogledalo i kažem onako kako jeste. Naravno, iz moje vizure što se verovanja tiče, a emocije su inače univerzalan jezik… I oduvek sam bila otvorena da čujem i tuđu tačku gledišta, jer znam da ja koja stojim samo sa jedne strane, nikad ne mogu imati kompletnu sliku.

Postoji i ona šala da onaj ko govori istinu ne mora da pamti izmišljene priče 🙂

Ako ne govorimo istinu pred sobom, kako možemo biti iskreni prema drugima? Kako onda odnosi koje gradimo mogu biti kvalitetni, podržavajući, puni ljubavi i podrške ako su bazirani na lažima? I opet, zašto je potrebna hrabrost za to? Zar hrabrost nije potrebna na nekom drugom mestu, u stvari?

Ovaj tekst sam napisala kako bih zabeležila sva pitanja koja mi duvaju kao promaja kroz glavu. Ništa i nije konačno, osim u našem umu. Pa zato pitam još nešto za kraj ovog teksta – šta vi mislite o ovome? 😀

Da li je za iskrenost potrebno biti hrabar i zašto?

Ako je “potreban” zaključak, evo još jednog pitanja – ako je tačna Budina izreka da se jedino ne mogu sakriti Sunce, Mesec i istina, šta onda mi to radimo i živimo sve vreme? 😉

Sa ljubavlju,

Jelena Stefanović
Reiki Majstor/učitelj i Bars fasilitator
Osnivač i predsednica Centra za KULR

Posetite stranice

https://www.facebook.com/junkiesoulmagic/

https://www.facebook.com/centarzakulr/

https://www.facebook.com/thejunkiesoul/

Advertisements