Neki ljudi pitaju: “Zašto kopati? Zašto stalno pretraživati prošlost, kad to nema nikakve veze sa sadašnjošću? I zašto kad je to mnogo bolno?”

Konačnost našeg uma uporno nas odvraća od jedne činjenice – da je naše biće večno, beskonačno. Ne postoji prošlost i budućnost tamo gde nešto jednostavno jeste. I u tom smislu, nije važno da li se nešto dogodilo u prošlosti ili će se se dogoditi u budućnosti. Mi određene misaone i emocionalne obrasce nosimo uvek i svuda  sa sobom, oni su uvek tu – dok ih se ne oslobodimo i dok ne odemo u onu tačku gde su nastali, pa ih tu na licu mesta ne transformišemo i rekreiramo.

Ali,  da li je bolno? Jer, bolnije je nastaviti živeti tako da izvesni emocionalni naboji iz minulih događaja, a koji su zaključani u telu, određuju sadašnje (i buduće) događaje, situacije i odnose. Bolnije je ne osvestiti nesvesno i živeti na auto-pilotu, pa onda jednog dana pitati: “Zašto se ovo meni stalno dešava? Kao da sam Boga kamenjem gađao/la…” I bolnije je dopustiti emocijama da budu jače od nas i nikad nemati snage pogledati ih u oči, zakoračiti u njih i pitati ih šta u stvari žele da nam poruče. A ti emocionalni naboji su tu, u našem energetskom polju i sve dok ne ekspandiraju do maksimuma, a onda se ne otpuste, mi nismo slobodni u pravom smislu te reči. Naboj, kao i svaki drugi, iako nam trenutno nije u fokusu, preti da jednog dana izazove kratak spoj.

Sve što nam se dešava u životu uglavnom se vrti oko nekoliko osnovnih stvari – da volimo i budemo voljeni, da prihvatimo i budemo prihvaćeni, da budemo sigurni i pružimo drugima sigurnost, da razumemo i da nas drugi razumeju. Ljudi se zaista nikada ne svađaju oko toga ko je oprao sudove i ko je kome zauzeo parking mesto. Iza svih, ali bukvalno svih situacija, odnosa i reakcija stoji upravo ovo – ljubav.

I tek kada duboko zaronite u svoje unutrašnje biće, onda možete čuti šta vam ono poručuje. Biću će smetati stvari kojima će se logičan um smejati. Biće će boleti ono što logičan um ne može da nasluti ni u najluđim projekcijama i kalkulacijama. Biće će osećati sve ono što će praktičnom umu biti van svakog domašaja. A biće je zapravo ono koje živi i kreira to što nam se dešava. Sve ostalo je praktično određivanje kako stići od tačke A do tačke B.

Kroz transformativnu meditaciju se povežite sa najdubljim slojevima vašeg bića. Ovde je objašnjeno kako:

https://jelenareiki.com/2017/02/04/transformativna-meditacija/

Krenite u introspekciju. Duboko zaronite u sebe i istražujte beskonačna polja svesnosti koja jeste. Budite radoznalo dete koje bez ikakve tačke gledišta i selekcije postavlja pitanja – zašto se na određeni način osećate, sa čim neki osećaj ima veze, gde se javljaju senzacije (u telu ili van tela), da li je neka od njih uopšte vaša ili nije, kada vam se taj osećaj prvi put javio, kakvu situaciju ste kreirali i šta se iz nje učili; koja vrlina, znanje, veština ili osećaj vam je tada nedostajao da bi situacija drugačije izgledala. Predajte sve to Izvoru, a sve što vam se nije dopadalo namerom transformišite – kroz sva vremena, prostore, dimenzije i realnosti! Nakon toga, ukoliko osvrt na “bolnu situaciju” više ništa ne izaziva u vama, pošaljite Izvoru i sve traume, stare načine učenja i zavete koje ste možda nekada dali.

Svako biće zna šta je istina. I ovim postupkom dolazite do nje. Znajte da samo laž i neistina  nestaju u božanskom svetlu. I ne plašite se da ćete ostati bez nečega što je važno. Jer, važno može biti samo egu ili umu, ali ne i beskonačnom biću koje Jeste.

I za kraj teksta, lepa vest – u najavi je seminar!

Stay tuned ❤

JS

Advertisements